Дифракција X-зрака
Х-зраке је открио Рентген 1895. године, па се они данас називају рендгенски зраци. Њихова природа тада није била позната. Данас се зна да су то зраци електромагнетне природе, таласне дужине у интервалу од 0,001 до 10 nm. Добијају се у вакуумским цевима, на местима где се брзи електрони нагло коче.
Да би дошло до дифракције константа решетке треба да буде реда величине таласне дужине зрачења. С обзиром на малу таласну дужину рендгенских зрака дифракциона решетка на којој би се добила интерференциона слика ових зрака није могла да се направи.
Дифракцију Х-зрака је први извео Лауе 1912. године и тиме доказао претпоставку о њиховом елекромагнетној природи. Лауе је дошао на идеју да би кристали могли да послуже као дифракциона просторна решетка. Правилно распоређени атоми у кристалу чине решетку и налазе се на растојањима реда величине 10-10m. Дифракција Х-зрака на кристалној решетки настаје као резултат рефлексије на појединим равнима решетке.
Посматрамо Х-зраке који падају на кристалне равни под малим углом 
. На свакој од равни један део упадних зрака се одбија, а део пролази. Одбијени зраци од две кристалне равни су кохерентни. На заклону се добијају ликови дифракционих максимума, ако је путна разлика два суседна зрака једнака целом броју таласних дужина.
– Брагов закон
d – растојање између суседних кристалних равни
k= 0, 1, 2, 3 …
Дифракција Х-зрака може да се користи за проучавање структуре кристала при коришћењу зрака познатих таласних дужина. Детаљним проучавањем облика дифракционе слике кристала може да се утврди геометријски тип одговарајућих решетки.
Додатак:
| Дифракциона решетка | Поларизација светлости |